Пролећни бели цвет. Укратко о главном

Породица овог дивног цвета има прилично занимљиво име - амариллидацеае. Латински назив за Бели цвет је Леуцојум, у грубом преводу бела љубичица. Али због погнуте главе неизбежно нас подсећа на снежне пахуље. Иако може цветати не само у пролеће, већ и лети, па чак и на јесен, у зависности од сорте.

У природи се пролећни бели цвет понекад налази у средњој Европи, на ивицама планинских букових шума. Вртлари радо узгајају ову лукову трајницу у цветним креветима, у летњим викендицама. Обрађиван је давне 1420. године. Биљка нарасте до 30 центиметара (заједно са педунком). Појединачни бели висећи цветови имају пријатну арому и жуте (или зелене) мрље на врховима латица.

Најбоље је садити пролећни бели цвет у периоду од јула до септембра. Пре тога, требате чувати сијалице, посуте влажним тресетом, како се не би исушиле. Боље је садити у делимичној сенци дрвећа, а не тамо где је сунце у пуном замаху лети. Пре садње, земљиште можете оплодити компостом, дрвеним пепелом, фосфатом, амонијум нитратом, калијум хлоридом. У жлебове се може сипати мало раствора калијум перманганата.

Са почетком мраза, препоручује се изолација места на коме је засађен бели цвет с опалим лишћем дрвећа. У природним условима често расте под њима и користи њихово склониште. На једном месту гаји се до 6 година заредом. Биљку можете размножавати децом или семењем. Али у другом случају, неопходно је сејати одмах након жетве, како не би изгубили клијавост.

Лакше је отерати бели цвет од крокуса или нарциса. Мање је подложан болестима и мање подложан нападима штеточина. А у баштенским композицијама изгледа врло повољно.